Odavno nam
hladnjak nije bio ovako prazan. U neka davna vremena bilo je i takvih dana, ali
ne vjerujem da se moj sin toga sjeća, bio je premalen. No, jedno subotnje jutro
dijete treba doručak, a u kući nema ničega. Jučer sam s posla, po običaju,
jedva došla do kreveta. Nisam digla ni plaću, pa sam zaobišla i dućan. Srećom,
nedavno je za 14. rođendan dobio Diners plus karticu. Imam povjerenja u njega,
kupovat će samo ono što treba.
Gledajući me
tako bespomoćnu i sporohodnu, zaključuje da će danas on biti naš hranitelj. Ne
znam gdje je čuo taj izraz, ali pristajem da kupi i pripremi hranu.
Nakon
dvadesetak minuta vraća se iz dućana s punim vrećicama. Lagano me hvata panika,
ali on kaže da nije puno potrošio. Sjetio se da je Valentinovo i najprije mi
daje čokoladu, a ja sam, onakva nikakva, ipak raznježena. Zatim vadi tost,
šunku i sir. Toster se grije, a ja sam nestrpljiva dok čekam da izvadi ostale
stvari iz vrećica: čips, kolutići, keksi, slani štapići… uglavnom grickalice,
koje čak niti ne jedemo često. Pitam ga zašto je toliko toga kupio, a on mi
odgovara: „Rekla si da kupim samo ono za što sam siguran da će se pojesti“.
Jedva je stalo u ormar, a hladnjak je ostao prazan. Međutim, bili smo siti i
sretni.
Nina
Nema komentara:
Objavi komentar